Guča ,,Nekad i Sad”

Guča ,, Nekad i Sad “, varošica u srcu Dragačeva, tokom većeg dela godine deluje mirno i nenametljivo. Nekoliko ulica, kuće sa dvorištima, kafane u kojima se svi znaju i ritam života koji prati smenu godišnjih doba. Ipak, jednom godišnje Guča se pretvara u epicentar muzike, emocija i narodnog veselja, mesto gde se sudaraju tradicija i savremenost, prošlost i sadašnjost. Sabor trubača u Guči nije samo festival – on je simbol jednog naroda, njegovog temperamenta, tuge i radosti, sećanja i promena.

Guča Nekad i sad – Sećanje na prvi Sabor

Sećanje na prvi Sabor u Guči još čuva profesor Nikola Nika Stojić, jedan od osnivača Sabora. Prisećajući se svakog detalja oko organizovanja prvog Sabora, on nam je često govorio da je već tada sve “mirisalo” na to da se u Guči tog oktobra 1961. godine organizuje nešto krupno, nešto što će učmali dragačevski kraj preporoditi. I tako je i bilo…

– Otišli smo u Beograd i zatražili pomoć od Branka V. Radičevića. On nam je obećao da će dovesti žiri sastavljen od profesora, kao i novinare, koji bi došli da izveštavaju iz Guče. Tako se i dogodilo – kazao nam je Stojić.

– Dan pre Sabora došli su novinari sa Brankom. Uveče su bukvalno ukrali trubače i odveli ih u kafanu “1. maj”. Tamo su pili do zore i to sve uz zvuke trube. Nije bilo moguće razdvojiti ih. Tako je Guča osvanula sa tom galamom, i to je, ustvari, bila prva saborska budilica. Sećam se tog dana, bio je 14. oktobar 1961. godine, na dan Pokrova Presvete Bogorodice. Narod se beše okupio u porti crkve u Guči. Tiskali su se pred pozornicom da vide šta se to događa. U stavu mirno, u narodnim nošnjama, četiri trubačka orkestra zasvirala su “Sa Ovčara i Kablara”, a potom još i uvežbanu pesmu, dva narodna kola i jedan marš – po izboru. Žiri je bio ozbiljan. Strepeli smo kakve li će reakcije biti. U narodu se, međutim, videlo da smo pogodili, neki od njih su zaplakali. A kada se sve završilo, predsednik žirija je ustao i rekao: “Vi ne shvatate šta se danas dogodilo. Ovo je početak renesanse srpske trube”. Bili smo presrećni… Odmah smo počeli da razmišljamo o drugom saboru.
Izvor dela teksta: novosti.rs

Guča sad

Od tog trenutka Guča nije više bila ona ista varoš kao pre Sabora. Za nju za više od šest decenija pročulo širom planete, a ova mala dragačevska prestonica svake godine u vreme održavanja Sabora ugosti oko pola miliona saboraša, koji pristižu iz svih krajeva sveta. Kroz Guču je prošlo oko 1.500 trubačkih orkestara.

Kako su godine prolazile, glas o Guči se širio. Prvo po tadašnjoj Jugoslaviji, zatim po Evropi, a onda i širom sveta. Truba je prestala da bude samo lokalni instrument i postala univerzalni jezik. U Guču su počeli da dolaze stranci, novinari, muzičari iz drugih kultura, željni autentičnog iskustva.

Devedesete godine donele su nove izazove, ali i novu energiju. Uprkos teškim vremenima, Guča je opstala i čak dobila dodatnu simboliku – postala je mesto otpora, identiteta i očuvanja tradicije. Festival je rastao, a sa njim i broj posetilaca. Od nekoliko hiljada, Guča je stigla do velokog broja posetilaca, i samim tim postala najveći festival u Srbiji.

Spektakl i kontrasti

Današnja Guča je veliki spektakl. Ogromne bine, profesionalno ozvučenje, televizijski prenosi, sponzori i programi koji traju danima. Pored takmičarskog dela, tu su koncerti poznatih izvođača, nastupi folklornih ansambala, izložbe, sajmovi suvenira. Guča je postala brend, turistička atrakcija i važan ekonomski događaj za ceo kraj.

Međutim, sa rastom su došli i kompromisi. Mnogi kažu da se izgubila ona stara, tiha emocija, da je muzika postala glasnija, brža i prilagođenija masama. Truba se ponekad meša sa drugim žanrovima, a takmičenje sa čistom tradicijom. Publika je šarenija nego ikad – od istinskih ljubitelja narodne muzike do onih koji dolaze zbog provoda, alkohola i „atmosfere“.

Guča danas ima dva lica. Jedno je ono festivalsko, bučno, haotično, puno boja i zvukova. Drugo je skriveno, u sporednim ulicama, dvorištima i malim kafanama, gde i dalje možete čuti trubu kako svira staru pesmu, bez mikrofona, za nekoliko ljudi koji slušaju zatvorenih očiju. Tu se Guča nekad i danas dodiruju.

Guča ,, Nekad i Sad”

Sukob ili suživot prošlosti i sadašnjosti?

Često se postavlja pitanje: da li je Guča izgubila dušu? Odgovor nije jednostavan. Tradicija nije statična – ona se menja, prilagođava i preživljava upravo zahvaljujući tim promenama. Da je Guča ostala mala i zatvorena, možda bi nestala ili postala samo lokalna zanimljivost. Današnja popularnost joj je omogućila da opstane, ali je istovremeno donela rizik od komercijalizacije.

Jedina zamerka meni ( kao autoru teksta) je ta da se previše daje prostora drugim izvodjačima (koncerti pevača) na festivalu trube i moje subjektivno mišljenje je da je prave publike ( ljubitelja trube) svake godine sve manje, i da je Guča kao Festival koji čuva ,,Srpsku Trubu” i tradiciju otišao – odlutao na svom putu.

Festival u Guči poslednjih godina vidno menja svoj karakter i pravac razvoja. Sve izraženija komercijalizacija dovela je do toga da se fokus manifestacije pomera sa trubačke umetnosti ka širem zabavnom sadržaju, u kojem dominiraju estradni koncerti, sponzorski programi i tržišna logika profita. Ulaganja su sve češće usmerena na nastupe popularnih pevača i prateći spektakl, dok trubački orkestri, kao osnov i identitet festivala, ostaju u drugom planu. Time se tradicionalna muzička vrednost Sabora postepeno potiskuje u korist showbiznis pristupa.

Ipak, suština Guče i dalje postoji u samoj trubi i ljudima koji je sviraju. Mladi trubači i danas uče od starijih, vežbaju satima, sanjaju pobedu, ali i trenutak kada će njihova muzika nekoga rasplakati ili razveseliti. Dok god postoji ta emocija, postoji i prava Guča.

Guča kao ogledalo društva

Guča nekad i sad zapravo je priča o nama. O tome kako čuvamo tradiciju, kako je menjamo i koliko smo spremni da je delimo sa svetom. Ona pokazuje našu potrebu za veseljem, zajedništvom i identitetom, ali i naše slabosti – sklonost ka preterivanju i površnosti.

Uprkos svemu, Guča ostaje jedinstvena. Nema mnogo mesta na svetu gde jedan instrument može da okupi toliko različitih ljudi, kultura i emocija. Bilo da je pamtite po starim, tihim saborima ili po današnjem masovnom veselju, jedno je sigurno – Guča se ne zaboravlja.

Možda je najlepša upravo u tom spoju nekad i sad. U trenutku kada se, usred gužve i buke, začuje truba koja svira staru melodiju i na kratko zaustavi vreme. Tada shvatimo da se duh Guče nije izgubio – samo je naučio da živi u novom vremenu…

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook , Instagram  Tik Tok. i nastavite da čitate naš blog.

Autor teksta: Vlada Krstić