MUZIČKA INTELIGENCIJA  I TORIČELIJEVA TRUBA

Muzička inteligencija je sposobnost snalaženja u novonastalim situacijama. Prema Gardneru postoji
sedam vrsta inteligencije a jedna od njih je muzička inteligencija koja je za ljubitelje muzike
najinteresantnija pa ćemo napisati par reči o njoj.

Deca koja poseduju muzičku inteligenciju prepoznaju se od malena. Pevuše po kući, plešu uz
muziku, raduju se kad ih roditelji odvedu na neki koncert, pokazuju zainteresovanost za
sviranje muzičkih instrumenata koje viđaju u svom domu ili okruženju, lako pamte melodije i
prepoznaju razliku između raznovrsnih instrumenata koji sviraju u isto vreme.

S vremena na vreme u štampanim ili elektronskim medijima pojavi se vest o novom malom
vunderkindu iliti čudu od deteta koje nas oduševi svojim muzičkim umećem. Sa svega par
godina života već je odličan sluhista, ume da otpeva pesmu ili da odsvira muziku iako ne
poznaje dovoljno note i još uvek nije steklo potrebno muzičko obrazovanje. Među njima ima i
onih čiji talenat već u ranom uzrastu prepoznaju profesori koji drže časove iz muzičkog
obrazovanja pa odluče da ih podučavaju. Ta deca nastavu uglavnom pohađaju sa starijim
generacijama jer veoma brzo napreduju.

Veruje se da je muzička inteligencija nasledna i da daroviti muzičari potiču uglavnom iz
porodica u kojima se neko od njihovih najbližih bavi muzikom. Kao i u svakoj priči i u ovoj
naravno ima izuzetaka. Nije retkost sresti uspešne muzičare koji u svojoj porodici nemaju
nikoga od koga su mogli naslediti dar za muziku.
Možda uspešna muzička karijera ipak ne zavisi toliko od nasleđenih gena koliko od predanog
rada, vežbe i podsticajnog okruženja koji mladog muzičara motivišu da se usavršava.

Muzička inteligencija se ispoljava na više načina. Darovite muzičare možemo sresti među
pevačima i kompozitorima različitih muzičkih žanrova, muzičarima u orkestrima i grupama,
dirigentima, muzičkim producentima, uličnim sviračima, radio voditeljima…

Muzička inteligencija kod trubača

Priča o muzičkoj inteligenciji i trubačima je posebno zanimljiva. Trubači su uglavnom odlični
sluhisti koji sa neverovatnom lakoćom pamte melodije i vole da improvizuju dok sviraju.
Ispričaćemo vam sad jednu priču koja to potvrđuje.

Priču je pre dve decenije za nedeljnik NIN ispričao jedan od naših najpoznatijih trubača
Boban Marković. U Londonu 1989. godine bio je susret duvača iz celog sveta. Bili su tu
muzičari iz Amerike, Nemačke, Bugarske… Pošto je Boban odličan sluhista niko od prisutnih
nije primetio da on ne zna da čita note sve do trenutka kada je trebalo da odsvira neki solo.

Muzička inteligencija – Boban Marković

Ispred njega se našla jedna američka kompozicija koju je Boban, ne želeći da prizna
prisutnima da ne zna da čita note, počeo da svira. Pošto kompozicija nije zvučala onako kako
bi trebala da zvuči, američki kompozitor pomislio je da je pogrešno zapisao note pa je prišao
da proveri kompoziciju koju mu je dao. Ni u jednom trenutku nije posumnjao da Boban ne
poznaje note sve dok mu Boban to i sam nije priznao.

Nakon tog priznanja Boban je predložio da muzičari odsviraju tu kompoziciju i objasnio da će je on brzo savladati kada je čuje. Što se na kraju i desilo. Svi prisutni bili su oduševljeni njegovim umećem.

Kasnije je on njih učio kako se sviraju pesme bez nota. Sa njima je to išlo malo teže ali toliko im se svidelo da su sve vreme išli za njim i nagovarali ga da ih nauči još neku novu pesmu. Želeli su da nauče što više
kompozicija tadašnje države Jugoslavije i da ih savladaju onako poput Bobana, bez nota.

Rej Čarls

Još jedan poznati apsolutni sluhista bio je i slepi umetnik Rej Čarls. Kada je vid počeo da mu
slabi čulo sluha mu se još više izoštrilo. Nakon gubitka vida počeo je da pohađa školu za
slepe i gluve „St Augustin“ na Floridi u kojoj se obrazovao i učio da svira instrumente poput
klavira, orgulja, saksofona, klarineta i trube.

Od malih nogu bio je veliki ljubitelj muzike i to je verovatno bio glavni razlog što se ostvario na tom polju          pored svih prepreka sa kojima je tokom života morao da se izbori.

U svetu muzike postigao je veliki uspeh a ostaće upamćen i kao borac za ljudska prava. Kao svaki daroviti muzičar voleo je da eksperimentiše sa muzikom a Gremi nagrade koje je osvajao samo su ga još više motivisale da se u potpunosti prepusti muzici. 

Pesma Georgia On My Mind koju je posvetio svojoj zemlji, par godina kasnije postala je i zvanična himna države Džordžije.